istorija, smederevo, grad, opstina, foto, knjiga, proslost, razglednica, poezija, polemika, despot, pisac, knjizevnost, erotika, vek

На највишој коти средњевековне градбине деспота Ђурђа Бранковића раговарао сам о новом роману са новинаром Телевизије Јерина Марком Цветковићем који се ваљано и понад свега професионално припремио, ишчитавши знатан део књиге Шака мрака. Све је лепо, марљиво и стрпљиво снимио Марко Пајић.

Драги мој Алмире,

Искусио сам да Бог није особито праведан, али људи су нешто друго: они су, по дефиницији, неправични, осиони, умишљени, уверени да су позвани да пресуђују о правди, поштењу, хуманости, добру и злу и како се испољавају. О животу и смрти. Живот је такав и људи су такви какви јесу, увек спремни да буду изнад Бога и да скривајући се иза његовог имена одлучују.

Да је другачије 19 путника из воза 671 преживело би стајанку у станици Штрпци. Нису они изабрани да страдају, како се сада говори због имена и вере већ због нечијег безумља које сеје страх да буја и да тишти. Све је учињено да страх успева боље од ичега.

Да је другачије на споменику би, бар, били једнаки. Уместо нишана, или уз нишане, била би исписана имена свих страдалника из ноћи. Били би једнаки у вери, једнаки у судбини, у смрти. Знамо да у животу не могу јер се живи томе противе. Како ћу бити бољи, ако смо једнаки?

Жртве су страдалници и крвници. Првима се, одбиром имена за споменик, оспорава да су жртвовани, скривањем имена крвника поручује се да су учинили што им је речено. Обе стране су жртвоване.

Да је истине, да је правде, да је једнакости, да је слободе све би било другачије. Неједнакост је с обе стране: неједнаке су жртве, неједнаки крвници и кривци. Да ли је један човек крив за нестанак 19 људи? Да ли је један човек, осуђен за учињено, одиста сам могао све да опосли.

Да ли је погубљењем путника завршен безумни чин или се наставља тиме што се не знају починиоци, што се на споменик стављају имена мањег броја жртава? Хоће ли, временом, да се бришу и имена оних који су сада на споменику? Шта је порука: Пријепољци су страдали, остали су колатерална штета.

Државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Јан Сабо поручио је да морамо наћи снаге и храбрости да не заборављамо. Пре но што је изговорио ту реченицу заборав је много тога прекрио. Уписивањем девет имена Пријепољаца на споменик настављено је заборављање. Више од деценије и по протекло је од 27. фебруара 1993. када је воз заустављен у станици Штрпци и људи одведени у ноћ, до откривања споменика. Зар то није пут намотавања клубета заборава? Некоме је заборав ближи, од памћења дражи.

Чланови невладиних организација ћутке су прошли поред споменика и главном улицом! Има ли разлике између њиховог ћутања и ћутања оних који су испланирали искрцавање у станици Штрпци и ликвидацију? Жене у црном, Иницијатива младих за људска права, Комитет правника за људска права и Фонд за хуманитарно право позвали су власти у Србији да се огласе бригом и обавезом да ће отворити истрагу. То је фарса немоћних.

Фрањевачки монашки ред Мала браћа има фаталистички приступ животу у геслу Догодиће се што мора, али шта ће се догодити, шта мора, одлучују људи, не више Бог. Постоје у животу ствари за које верујемо да се неће догодити, јер су противне разуму, али се оне увек догоде. Постоје и ствари за које верујемо да ће се догодити јер треба да се догоде али се то не деси.

После 16 година разговора, преговора, убеђивања, одмеравања политичких и иних снага подигнут је у Пријепољу споменик несрећним путницима воза Ловћен из станице Штрпци. После толико одуговлачења изгубио сам наду да ће икада споменик бити откривен. Ако се и то деси, био сам уверења, природно је да буду уписана сва имена жртава. Јасно је, драги мој Алмире, да сам веровао да ће се догодити што није, а нисам веровао да ће се десити што јесте. Ослањање на разум је несигуран ослонац.

Најзад, једино је, колико сам видео, дописник Новинске агенције Бета Мухарем Мутабџија у тексту професионално навео битне чињенице: шта се догодило у Штрпцима, коме је споменик подигнут, ко је финансирао изградњу обележја, ко је аутор споменика, ко поруке исписане на памјатнику.

Споменици, драги мој Алмире – и даље сам наиван – чувају крхко и непоуздано људско памћење. Споменик у Пријепољу, већ часом откривања, битно је пребрисао део памћења и угрозио га. Не усуђујем се да одредим: случајно или не.

Говорим, Алмире, у овој епистоли, о једнакости и памћењу. На споменику страдалим путницима исписан је мој епитаф. Неправде се не могу искоренити споменицима. Неправично је и нелогично што на споменику није исписана првонаграђена порука Пријепољке Јасне Алимановић већ моја, другонаграђена, али је неуобичајено да, када је већ тако, моја скромност, макар куртоазно, није позвана на откривање споменика.

На концу, држим да сам писмен човек не само због тога што скапавам над сваком речи, сваким словом, интерпункцијским знаком. Моја порука је сачињена од 15 речи; хтео сам да избегнем патетичну симболику у којој број речи одговара броју страдалих. Пишући епитаф нисам знао да ће се неко играти жртвама и да је бројка променљива.

Мора да су фрањевци у праву.

С особитим уважавањем,
Милосав Славко Пешић

споменик, штрпци